Бежање је увек било нешто у чему сам добар.

Бежао сам далеко од куће и назад мислећи да ће сваки пут бити последњи.

Али ствари су много другачије у последње време. Научио сам да се плиме и осеке мењају, годишња доба се мењају, а понекад и људи.

Нисам видео Хојта Блекбурна деценију јер сам био толико убеђен да више није вредан мог времена. Претпостављам да сам се ту променио откако сам сазнао да је његово погубљење једна од оних неизбежних ствари које му је живот пружио. Не могу да се сетим да је био лош човек, али не могу да се отресем да нешто није у реду у вези са оним што му се дешава.

Можда зато што ми недостаје.

Можда зато што желим да видим човека последњи пут.

Хоће ли ме се сетити? Хоће ли му уопште бити стало? Не знам; једино што са сигурношћу могу да кажем је да су међу нама остале још неке тајне које морамо изговорити пре него што он удахне последњи дах. Иначе, када дође тај дан, можда су и мене убили.